Туризам у старој вароши

“Соколски слет”, најзначајнија спортска приредба. Посебан облик спортске и туристичке активности били су заједнички пешачки излети на Тару. У то време постојала је, под покровитељством Краљевине Југославије, јака организација “Соко”, чији је задатак био организовање разних видова спортских активности у циљу унапређења физичког здравља омладине. Њени чланови, који су се звали “Соколи” имали су прекрасне китњасте униформе које су облачили приликом државних празника и других свечаних прилика. Негде с‘ пролећа сваке године имали су своју спортску приредбу која се звала “Соколски слет”. Та приредба се одржавала у једној травнатој улици поред бајинобаштанске цркве. Била је то прилика да бајинобаштански соколи прикажу своје вештине и то у млађем и старијем узрасту а сви су имали специјално шивене униформе које им је бесплатно обезбеђивала држава. На челу бајинобаштанске организације соколи био је господин Малешевић кога су сви чланови соколске организације ословљавали са брат Малешевић, како су се иначе ословљавали и сви чланови ове организације.

Поред наведене соколске организације у старој Бајиној Башти су неговане и друге спортске активности у којима је предњачио фудбал. Бајина Башта је између Првог и Другог  светског рата неговала прилично развијен фудбалски спорт. После завршетка Првог светског рата основан је ФК “Тара” који је био миљеник бајинобаштанске публике, а игралиште је било у Лугу, који је био арена испуњена навијачима приликом фудбалских утакмица. Противници на терену били су фудбалски клубови из околних градова (Ужице, Пожега, Љубовија, Вишеград). Било је то право витешко борилиште уз одушевљено навијање публике. Пред Други светски рат у Бајиној Башти је основан ФК “Слога”, чије име носи и данас постојећи фудбалски клуб. ФК “Тара” тада је нестао са спортске сцене мада је постојао више година од ФК “Слога”.

ПЕШАЧКИ ИЗЛЕТИ НА ТАРИ

Посебан облик спортске и туристичке активности, били су заједнички пешачки излети на Тару. Посматрано из данашње перспективе тај облик туристичко-забавне анимације ондашње бајинобаштанске младежи изгледаће невероватан, јер се сада на Тару стиже аутомобилом за 20-30 минута, а онда се пешачило од три до четири сата до Таре и исто тако натраг за Бајину Башту. Ево како су изгледали ти излети који су иначе упражњавани неколико пута у летњим месецима, искључиво недељом или неким другим празничним нерадним даном.

Неколико дана пре дана за који је договорен излет почеле би припреме и договори: Ко све иде, шта ко носи од хране, која маршута ће бити, час поласка (свакако у најранијим јутарњим сатима, “пре певца”). У договорени дан и сат поласка почели би на одређено место да пристижу “бајинобаштнски туристи”. Била је то незаборавна слика: Прикладна одећа и обућа за пресвлачење, торбе или ранчеви са храном, чутурице са водом, итд. Било је ту и девојака, не само момака, па и по неки млађи брачни пар. Морам да истакнем  да при свему томе није било никаквих разлика, а посебно “класних”. Било је ту девојака и момака из свих слојева бајинобаштанских житеља, богатих, средње богатих и сиромашних. Такође је било учесника из породица интелектуалаца, трговаца, занатлија, а обзиром да је то био период летњег распуста учествовали су ђаци гимназијалци и студенти којих је у оно време био скроман број.

Пут је водио поред бајинобаштанске цркве, преко Плане, Лакетића, Церија, Приседла и Жлебца, излазило се на прекасне ливаде и још лепше борове шуме Калуђерских Бара. То је била прва етапа и ту би био одмор са оброком, при коме се заједнички јело све што је свако појединачно донео. Калуђерске Баре су већ у то време наговештавале да ће то бити место за развој планинског туризма. Већ у то доба било је изграђено неколико породичних планинских кућа имућнијух бајинобаштанских породица. Постојала су и два пансиона, али о теми развоја планинског туризма на Тари бићи речи у посебном чланку, у једном од наредних бројева ББН-а.

После Калуђерских Бара излетници би кренули кроз прекрасне борове јелове шуме према пределу званом Шљивовица где је већ у оно веме постојао санаторијум за летњи боравак београдске сиромашне омладине. Тај објекат се звао Санаторијум  изграђен је 30-их година, а инвеститор је био Централни хигјенски завод из Београда, а под покротиљством краљице Марије Карађорђевић. Ту би излетници опет имали један леп одмор, па би се онда ишло према Калуђерским Становима где је било планинско добро манастира Раче и у чијем је саставу постојао хотел-пансион у коме су летовали гости из Београда и других градова, Са Калуђерских Станова ишло се према Калуђерским Барама где би се затварао круг њихове шетње по Тари. После краћег одмора на Барама кренуло би се натраг у Бајину Башту где би стигли у вечерњим часовима после једног заиста дивног излета.

Са овим би завршили ову туристичко-спортску тему с’ тим што у наредним бројевима ББН-а настављамо са причама из старе вароши.

Миодраг Мијо Димитријевић

Ovaj članak je pročitalo 754 posetilaca portala!