Patrijarhat u epidemiji
Pre nekoliko dana, što je u ovom vanrednom stanju davna prošlost, u vreme kada je Covid-19 još uvek bio najsmešniji virus na svetu, naleteo sam na jednu upečatljivu zabludu na društvenim mrežama. Tek su bile počele da se pojavljuju prve vesti o nestašicama alkohola, pa se neko bio zapitao: kako je moguće da smo pre samo nekoliko godina, u vreme onih groznih poplava, bili tako solidarni, a da smo u međuvremenu postali sebični?
Taj motiv sebičluka se u međuvremenu ponovio mnogo puta: ljudi su se oglušili o savete o socijalnom distanciranju, družili se po parkovima i kafićima, pogoršali situaciju, naterali vladu na oštrije mere koje su sada na snazi.
Ali nismo se mi zapravo promenili. Samo nam dve krize, ondašnja i sadašnja, govore više o nama nego što bismo želeli da priznamo.
Naime, vratio sam se u 2014. godinu, tokom prvih dana kada je uzbuna oko poplave bila stigla i do Beograda, u Ostružnicu, gde sam se sa par prijatelja našao u grupi ljudi koja je punila džakove peskom za potrebe privremenih nasipa. Tu je bio i neki sportski klub, gomila mladića koji su se, naravno, takmičili u tome ko će napuniti najviše džakova u najkraćem roku.
Tek sam kasnije saznao da smo sve radili pogrešno: nije bilo nikog da objasni pravilnu proceduru, a džakove smo punili sa previše peska. Ne znam da li su oni tako prepuni uopšte mogli da budu smisleno iskorišćeni, da li je neko posle nas ceo taj postupak morao da ispravlja, ili su na kraju plodovi našeg neupućenog rada bili jednostavno bačeni.
Nikola Zdravković
Ceo tekst na www.peščanik.net
Ovaj članak je pročitalo 904 posetilaca portala!
